Gotovo je, gotovo… (prvi dio!)

Helou pipl, zdravo ljudi, izgovorih po prvi puta na mikrofon rečenicu kojom je veliki Tusta onomad započinjao koncerte. Na Čiovu je ispred nas stajalo i sjedilo tristotinjak klinaca i roditelja, gorjele su dimne bombe, DJ je puštao Čiovsku himnu, a meni je bilo malo neugodno…
Koliko ljudi, čovječe…

Objavljuje RokOtok u Utorak, 30. srpnja 2019.

Pričao sam im o tome da treba razgovarati s roditeljima o svemu, cijeniti naše otoke i otočane, plivati da imate kondiciju i zdrav organizam (tu sam malo lagao) i kako moramo brinuti o našem moru i Planetu. Osamnaesti put sam pričao istu priču, na tri otoka nismo imali doček, ali ih je na nekima bilo više, riječi su tekle, klinci su dizali ruke, smijuljili se, kad sam vidio da im pada koncentracija, poslao sam ih po skriveno blago.

Našao ga je mali Roko. I tu se krug zatvara i krećemo vratiti brod i u miru napisati sve što nam se izdogađalo u zadnjih 25 dana – ako sam nekom ostao dužan odgovoriti na mejl, poruku ili vratiti sto maraka, čujemo se sutra…

Dan je počeo novim popravljanjem mehanizma sidra, kašnjenjem i pratnjom u vidu Bocka, Kapetanije (ljudi su i plivali s nama petsto metara!), Bore i tima Antonije Buličić. Ona vam je nešto kao Usain Bolt našeg daljinskog plivanja pa sam se na ovih nešto više od pet kilometara između Drvenika Velog i Čiova osjećao kao gumena patkica pored rasne sabljarke. U jednom trenutku, netom prije pauze (svakih pola sata popijem malo vode), ubrzam do svojih krajnjih granica, a Antonija kao da je na pikniku prođe pored mene. Pijem vodu i kažem joj da ima slab rad nogu, a ona odgovori da ih ne koristi jer ne treba, i da se čuva za popodnevni trening. Kakva sportašica, svaka čast. Enivej, plivali smo prosječnom brzinom 2.2 čvora, odnosno 1 sat i 20 minuta. Za kraj…

Jutros, nakon divnog dočeka, ručka u Lampedusi (puno hvala Bruni i Domagoju na organizaciji i svemu) i stotine intervjua, sjedim i tipkam status uz još stotinjak slatkih briga i obaveza i nekako mi već fali onaj adrenalin, umor, problemi, nejavljanje, kašnjenje, hladno i valovito more, ulazak u usku morževu ljušturu… Avantura, ovo je stvarno bila avantura, išli smo grlom u jagode, ako prođe, prođe, a ispalo je evo gotovo savršeno.

Ponosan na Udrugare u Zagrebu, one koji su došli na doček, prisutnu i odsutnu posadu, doktorice, spasitelje, kapetane, sve roditelje i djecu, ljude koji su nas ugostili i ispričali priču o projektu #rokotok za 2019. godinu. Hvala vam od srca. Vidimo se uskoro!

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *